Miloš Samardžija: Kako sam počeo trčati?

Pitanje na koje je verovatno svako od nas trkača bar u nekom trenutku pokušao da odgovori. Dakle, kako (i zašto) sam počeo da trčim, iliti — moj put od ravnodušnosti ka trčanju, do apsolutne i bezuslovne ljubavi.

Kao što se već da primetiti na osnovu uvodnog paragrafa, pre nego što sam počeo da se bavim trčanjem, na takvu vrstu aktivnosti sam gledao sasvim ravnodušno — nisam imao ni pozitivna, a ni negativna mišljenja, jednostavno nisam imao dodira sa time. Pa šta je to onda što me je “nateralo” da počnem da trčim? I dalje nisam siguran šta je zapravo bio glavni razlog za to, ali verujem da je ulogu u tome igralo mnogo stvari, među kojima je bila moja želja za nečim novim, izazovnim, nešto što bi me pokrenulo iz stanja mirovanja, i nešto što bi me “izbacilo” iz moje zone komfora.

Trčanje je svakako jedna od stvari koje su mogle da me izbace iz moje zone sigurnosti.

S obzirom da sam se osećao nelagodno, osećao sam dozu anksioznosti pri samoj pomisli da će me ljudi videti kako trčim te da će to izgledati sasvim čudno. Nekome će ova činjenica možda izgledati neobično, ili čak i smešno, ali svako ima svoje nesigurnosti, a moja nesigurnost je između ostalog bila strah od toga šta će ljudi da misle o meni.

Pored ovoga, mislim da je veliku ulogu u tome da počnem da trčim igrala moja drugarica koja je trenirala trčanje, i koja je iza sebe već imala jedan istrčan polumaraton. Zapravo mislim da mi je tako i došla ideja da bi moj put ka izlasku iz zone komfora moglo da bude upravo trčanje. Uprkos mojim nesigurnostima, krajem jula 2017. godine rešio sam da prelomim, obuo sam patike i izašao sam da trčim.

Kada je proradio adrenalin, video sam da to zapravo i nije toliko strašno, naprotiv, osećaj je bio sjajan.

Međutim, taj isti adrenalin me je naveo na to da krenem malo oštrije, nešto sporije od sprinta, i već posle nekih 500 metara sam osetio da me noge i pluća izdaju. Malo je reći da sam u tom trenutku bio razočaran zbog toga što ću morati da stanem i da nastavim da hodam ne bih li ponovo došao do daha. I tako, uz kombinaciju trčanja i hodanja, završio sam svojih prvih mučnih četiri kilometara. Pomislio sam da je to to, da trčanje jednostavno nije za mene, i da ću se kao i do sada zadržati na vožnji bicikle. Delovalo je kao da definitivno odustajem od trčanja, tj. tako je bar izgledalo.

Nešto više od mesec dana kasnije, morao sam da odvezem bicikl na servisiranje. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da upotpunim to vreme u međuvremenu dok bicikl ponovo ne bude spreman za vožnju. Nerado, rešio sam da trčanju pružim drugu šansu.

Odlučio sam da opet izađem i da trčim, ali ovaj put sa jednom bitnom razlikom — nisam dozvolio da me adrenalin ponese, već sam ovaj put bio pametniji, krenuo sam mnogo sporijim tempom. Ispostavilo se da je ovo bila ključna promena u mom načinu trčanja, jer sam ovaj put četiri kilometara savladao mnogo lakše, bez hodanja. Ovo je za mene bilo veliko otkriće (znam da zvuči smešno).

I na taj način sam naučio svoju prvu, ali verovatno i najbitniju lekciju iz trčanja, a to je — kreni lagano, i ne dozvoli da te adrenalin ponese!

Nakon ovoga je sve išlo mnogo lakše. Posle mog drugog treninga usledili su treći, četvrti… Osetio sam kako strah o tome šta će ljudi pomisliti polako nestaje te kako mi po tom pitanju sve postaje svejedno. Bio sam presrećan, jer sam znao da je trčanje bila dobitna kombinacija. Treninzi su krenuli da se nižu jedan za drugim, primetio sam kako sve više i više napredujem. To me je dodatno poguralo da nastavim i predstavljalo je ogroman izvor motivacije. Počeo sam da eksperimentišem sa većim distancama, i sve je bilo odlično dok zapravo nije prestalo da bude odlično. Usled naglih skokova u distanci i nedovoljno zagrevanja, povredio sam skočni zglob.

Ova greška me je skupo koštala — mesec dana bez trčanja i nemogućnost učestvovanja na prvom Beogradskom polumaratonu. Sama pomisao na to da mi se ide na trčanje, a da trenutno ne mogu je bila bolnija od samog zgloba. Tada sam shvatio koliko mi trčanje znači i koliko sam ga zavoleo. Bilo je to dugih, i nimalo prijatnih mesec dana. Trčanje je za mene počelo da predstavlja aktivnost tokom koje izdvajam vreme za sebe, za svoje misli, za svoje telo.

Drugim rečima — trčanje je za mene postala terapija protiv stresa i negativnih misli, vreme koje provodim sam sa sobom, samo moje misli i ja.

Na prvi pogled deluje kao iskorišćavanje trčanja za beg od realnosti i problema. Ali trčanje je za mene više od toga. Trčanje je postalo moja strast. Već dugi niz godina vozim bicikl te uživam u toj aktivnosti, ali nikad nisam osetio ovo što osećam prema trčanju i to već par meseci nakon prvog treninga.

I tako, nakon prve ozbiljnije povrede, naučio sam svoju drugu, ništa manje važnu lekciju, a to je da uvek slušamo svoje telo, kao i to da je samo zagrevanje pre i posle trčanja podjednako važno koliko i samo trčanje. Ostao sam bez svog prvog polumaratona, to je bila skupa i bolna greška, ali da je nije bilo, nikad ne bih ni naučio. Odlučio sam da me to neće zaustaviti te da ću sledeći put biti spremniji.

Par meseci nakon toga, ponovo sam napravio sličnu grešku — umesto planiranog LSD treninga od 10 km, istrčao sam ni manje ni više nego 21 km.

Naravno, posle tog poduhvata sam se osetio ushićeno, međutim — moja kolena su govorila drugačije. Dan nakon toga sam jedva mogao da hodam. I da to ne bude dovoljno, par dana nakon toga primetim da se za svega dve nedelje održava novi polumaraton — prvi zimski noćni polumaraton u Beogradu. Ipak, odlučio sam da ovu priliku neću ispustiti, pa čak i po cenu da moram da puzim do cilja. Zbog bolova u kolenima imao sam priliku da pre samog polumaratona obavim još samo 2 — 3 treninga, i znao sam da zbog toga neću moći da ostvarim željene rezultate, ali sam odlučio da nikako ne odustajem. Uprkos bolnim kolenima, uspeo sam da istrčim svoj prvi polumaraton, i to ispod dva sata.

Sam prolazak kroz cilj i preuzimanje medalje, to je osećaj koji ne može da se opiše rečima, može samo da se oseti. Bio sam ponosan na sebe i na svoje dostignuće. Dokazao sam sebi šta sam u stanju da uradim, samo ako se dovoljno posvetim tome i ako ostanem istrajan. Tom prilikom sam naučio još jednu od mnogih lekcija.

Trčanje nije sport u kojem se takmičiš protiv drugih, brzina nije bitna, to je sport u kojem se boriš protiv sebe, protiv svog uma, trudiš se da uvek budeš bolji od verzije koja si bio juče.

Prilikom trčanja velikih distanci, najveći izazov vam neće predstavljati bol u nogama ili nemogućnost da dišete, najveći izazov predstavljaju vaše misli. Teraju vas da odustanete, govore vam da više ne možete, da to ostavite za drugi dan. Ključna stvar je prevazići ih i ne poslušati ih. Vaše noge će vas zasigurno slušati, um je potrebno ukrotiti. Mislim da nikad nije dovoljno naglasiti ovo, jer i pored toga što to već znam te iste misli svaki put iznova uspevaju da me dovedu do ivice odustajanja. Poenta je to što svaki put ostanem jak i ne prepustim im se.

Za mene je trčanje težnja ka tome da postanem osoba kakva želim da budem, mada se slika o tome kakva osoba želite da budete konstantno menja u skladu sa time kako se i vi menjate kao osoba. To nije pogrešno, naprotiv, stalno ćete težiti savršenstvu, ali ga nikad nećete u potpunosti dostići kako biste imali priliku da ceo život budete u konstantnom napretku.

Ukoliko nema konstantnog napretka, nema ni motivacije, sve postaje monotono. Smatram da je napredak ključna stvar za srećan i ispunjen život!

Danas, osam meseci nakon prvog treninga, mnogo preležanih “dečijih” bolesti trčanja i nešto više od 700 km iza mene, postao sam pametniji. Dosta stvari sam naučio, ali znam da me i dalje čeka dosta stvari koje moram da naučim i grešaka koje moram da iskusim. Jedna od stvari koje želim da postignem u životu i o kojima sanjam je da jednog dana postanem Ironman, odnosno da završim jedno od fizički i psihički najzahtevnijih takmičenja. Težiću ka tome da to ne ostane samo san, već deo moje stvarnosti.

Nešto čemu me je trčanje takođe naučilo (a ne tiče se samo trčanja) je to da se ne treba plašiti grešaka, one su nezaobilazne i tu su da nas nešto nauče, kako ih ne bismo više ponavljali. Tako se stiče iskustvo. Nešto naučimo iz tuđih grešaka, ali nešto moramo i sami da iskusimo kako bismo se uverili. Ono što treba da nas plaši je konačno odustajanje, odricanje od nečega isključivo zbog straha.

Napor i bol koje osećamo tokom treninga su samo privremeni, ali bol nastala zbog odustajanja je trajna.

Za kraj, voleo bih da preporučim trčanje svim ljudima koji su spremni da iskuse nešto novo, nešto što će iz njih samih izvući ono najbolje i pokazati šta su sve u stanju da učine, a da im ni na kraj pameti nije bilo da su sposobni za to, nešto što će im pružiti lekciju o samom životu, a ne samo o trčanju. Ako ne probate, nikad nećete saznati! Nemojte sebi da uskratite priliku da saznate nešto novo o sebi. Vidimo se na stazi!